Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд
Скрајнути писци: Александар Илић (1890-1947)
Говоре:
Гојко Тешић
Ђорђије Вуковић
Уређује и води Дејан Симоновић
Четврта трибина из циклуса Скрајнути писци. На претходним трибинама се говорило о Станиславу Кракову (јануар), Љубомиру Мицићу (фебруар), Бошку Токину (март).
Александар Илић
Рођен 24. марта 1890. у Бечу. Умро 28. фебруара 1947. у затвору у Сремској Митровици, под нејасним околностима. Ухапшен 15. априла 1946. године. Осуђен 6. јануара 1947. године и осуђен на 8 година робије са принудним радом и губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 5 година због наводног учешћа у шпијунажи. У извештају са процеса „Политика“ за Илића каже да је стари дипломата од каријере који се не слаже са режимом и који би хтео да покрене неку опозициону акцију.
После Другог светског рата бива изгнан из српске књижевности све до 1982. године када Нолит у серији Српска књижевност (Роман) објављује роман Александра Илића „Глувне чини“ (приредио, поговор и напомене Ђорђије Вуковић).
Учествовао је као добровољац српске војске у Првом светском рату.
Студирао на Филозофском факултету у Београду и на Сорбони у Паризу. Био је дипломата, професор, преводилац са немачког, француског и чешког, писао песме, приповетке, романе, драме, критике и есеје о модерној књижевности и позоришту.
Дела:
Песме: „Бог Тај-Та-То“, 1930; „Греси Златоуста“, 1931;
Приче: „Летњи марш“, 1915; „Сајуз број“, 1923, „Караземанско“, 1938;
Романи: „Глувне чини“, 1930; „Цигански тестамнет“, 1934;
Драме: „Са својима“, 1912; „Кајање“, 1924; „Бински преображаји“, 1930; „Кабаре код две хемисфере“, 1930;
Теоретско дело: „Увод у светско позориште“, 1940;
Драматизација: роман „Вечити младожења“ Јакова Игњатовића, 1932. и 1942.
Објавио више политичких брошура под псеудонимом Данубиенсис.
