Miloš Crnjanski "Dnevnik o Čarnojeviću".
Prvo izdanje: Sveslovenska knjižarnica M. J. Stefanović i drug, Biblioteka Albatros / M. J. Stefanović i drug, sv. 1, Beograd, 1921.
Evo i odlomaka iz ove knjige:
"A oko mene kulja velika ludorija rata, sve se lomi poda mnom i ja smešeći se gledam te rulje i idem od grada do grada. Rulje pustih žena, rulje hulja trgovaca, rulje radnika, rulje bolesnih i rulje mrtvih. Grdne gradove, šume I polja: tamne, hladne stanice. Decu i žene. Pijanu hrpu onih koji se sad bogate. Sve ja to vidim i gledam sa osmehom. Niti sam čiji, niti imam koga, ni brata, ni sluge, ni gospodara. Gledam tihe, plave, mokre proletnje ulice Vitke rumene mostove u zalasku sunca, kad ih najviše volim, i kud uvek idem. "
Dirali smo neke prljave žene i kupovali smo svud čokolade. Iz Zlogova smo doneli pune torbe jela. Na trgu je bilo nekoliko obešenih Rusina. Na glavnom putu smo dobili tri teške granate. Bilo je već dosta mrtvih. Navikli smo se.
Ja držim moj mali život sav potrešen i uplašen u rukama, čudeći mu se. kao što drži crni evnuh prsten sultanije u rukama dok se ona kupa. On je u mojim rukama a nije moj I sve što je oko mene moje je i nije moje.
Kroz kukuruze noću stiže jesen. Niko je ne vidi još, samo u zori ostaje od nje rosa. A daleko iza bagrenja, negde daleko čak gde su polja mrka i sjajna kao bakar, stoji jedno usamljeno drvo na vidiku, stoji već godinama gleda mene i dimnjake moje kuće.
Mene je začuñenog razveselio njihov zdrav i raskalašan smeh, koji mi je šaputao o neprolaznoj čari malih i šaljivih grehova. One su bile najbolje majke, ali su rado sedele tako rumene do punih grudi, tiho se smejući primedbama klizavim i bestidnim.
Debele i slabe žene gledale su i popovi sa lukavim licem, kakva imaju slike pokojnika kad je sunčani dan I puno graničarskih oficira.
A pod gustim, seljačkim obrvama staraca, sevala bi gorka žud i besno lukavstvo
prema svemu, osim zemlje, koju bi te oči gledale, pune ludog, radosnog
svetlucanja.
Ruke su lepljive od vrelog tela, a lica ispijena, bleda i žuta od uživanja. Zvek jednog tanjira budi krik: i telo je sve sanjivo.
Na zidovima su visili drveni Hristosi sa zabezeknutim glavama i čvorugavim kolenima. Tu sam prvi put osetio strašan strah, tu sam prvi put sažalio se nad svima nama.
Na vratima se ukaza Šaljapin, sav kriv u sedlu, sa grdnom motkom u ruci i sa jednim razbijenim loncem na glavi, zidovi se tresli od pesme njegove. A on je stojao kraj prozora i zagledao se u nebo.
Dosadile mi se ljubavne vrele svile i sve ove duševne dubine. Posetiću rat opet i vihor i strahote i kiše, one strašne kiše. Među muške, hoću bar menu muške, gadim se svih razjarenih madona.
I zima se pocepa. U krpama i traljama tužnim, ležali su slatki skuti neba i snega po stenama. A zvezde potamneše, i noći nisu bile tako zvonke, no tiše i pune nekog plačnog čara.
Stepenice zvonke i usijane odbijahu podne pod nogama našim Ne beše nigde nikoga, iza šikarja žuborio je Jadran, koji beše plav i bistar kao potok brdski.
Taj mrak je bio ljubičast i svetao, kao crna svila, nigde još ne videh tako mio, mek i taman mrak.
Javio sam: ne narodnost već katastrofa porodice: za godinu dana revolucija. Svi se prepadoše i rekoše da sam lud. A ja bih se radovao da kolju. Neka kolju.
Uopšte mi se ubijanje sad jako sviđa. Volim i moj zavičaj, a ubistvo sve izleči, ono je jedina istina.
Oh da ja još imam snage da nekoga ubijem, kako bih veselo zakliktao.
Po vodi je nebo drugo, ono čisto drhti koliko je plavo.
Kod nas je rodoljublje u modi, kako ga se ne bih setio. Ja volim moje dedove, oni su znali da ubijaju Uopšte mi se ubistvo sad jako svina. Zvona su zvonila, jer sam ja udesio da stignem kad zvona zvone.
Govori da sam zlo odnegovan i da sam uobrazio neki Weltschmerz, ali otkud do vraga Weltschmerz u Banatu.
Tetke plaču oko mene i obilaze me kao da sam grob."
