уторак, 19. август 2014.

Pisac kao proizvođač


Od pisca se očekuje da, kao radnik za strojem, proizvodi knjige i dovršava ih u određenim, poželjno je ne predugim vremenskim odsecima, sasvim u skladu sa tejlorističko-produktivističkom ideologijom (ili je to pre manija) koja nam je zasela za vrat negde početkom prošlog veka.
Od pisca se zahteva da se okane tvoračke uobraženosti i da u smernoj, skrušenoj skromnosti prihvati usud pukog proizvođača.

Pritisnut tejlorističko-produktivističkom normom, pisac više nema ni vremena, ni volje, ponestaje i odvažnosti, da lunja i luta, časovnik svirepo otkucava. Tak, tak, tak. A bez tog lunjanja, bez tog lutanja, bez tog traganja...
Ovako proizvedene knjige sve više ličena na paradajz, pune su ga i pijace i prodavnice, potopljen u sredstvo za ubrzano sazrevanje, vremena za istinsko zrenje nema. Spolja to još kojekako i liči na paradajz, ali unutra...
Vreme proizvođača je vreme nametnute, marljive osrednjosti.
Piscu je nužna besposličarska sloboda. Ne njemu je da za sebe i, što je još važnije, pred sobom, izbori pravo na stvaralačko lenstvovanje, na povlačenje, na ćutanje. Na osluškivanje. Na onaj divni, plodotvorni nerad. Na slatko razvlačenje. Na izbegavanje
Uostalom, čemu štancovanje? Jedna dobra knjiga je dovoljna za čitav jedan književni opus. Dve valjane su već obilje. Tri raskoš.


Dejan Simonović