Prorekli su mu odumiranje. Neki sa žalošću, većina ravnodušno. Neki su se i obradovali što ga više neće biti. Nezgodan je, svojeglav, smeta. Ne možeš da ga ubaciš u unapred pripremljene otvore, upakuješ u šarene kutije sa još šarenijim mašnicama.
Prevarili su se, svi skupa. I ožalošćeni, i ravnodušni, i obradovani.
Čitalac se pokazao kao žilava vrsta, kadra da opstane i u oskudnom, neprijateljskom okruženju. Pokazao je istrajnost onih čija snaga dolazi iznutra, iz nekih samo njima znanih izvora.
Ne, nije nestao, kao što neki strahuju, a neki bi baš i voleli da tako bude. Nije istrebljen, nije uništen. Nije osakaćen, nije samleven. Nije ni kupljen, ni omamljen, ni obmanut, ni zastrašen. Ni uteran u kalup.
Samo se, okružen knjigama, povukao u plodonosnu, stvaralačku ilegalu. Prepustio je javnu pozornicu šljaštećem i drečećem ništavilu, da se do mile volje producira. Šta bi drugo ništavilo i umelo da čini? Šarenilo i buka mu daju privid da postoji.
Čitaocu ta pozornica ne treba. Na dohvat ruke su mu daleko raskošniji, suštinskiji svetovi. Tu su, svuda oko njega. Na stolu, na polici, ponekad na podu. Dovoljno je da pruži ruku, rasklopi korice, i eto – počinje najuzbudljivije od svih putešestvija.
Čitalac ne jurca za informacijama koje mu se u sve sumanutijem ritmu vrte pred očima. Obezglavljen, uzrujan, isprepadan da kojim slučajem nešto ne propusti. Jer najvažnije je biti u toku, zar ne? Ko ispada, propada. Takvo je pravilo igre. Regola tu pehnidiv, rekao bi Borislav Pekić. Veliki pisac i veliki čitalac. Zar je, uostalom, moguće biti prvo bez drugog?
Čitalac traga za smislom. Sa strastvenom upornošću onih koji se ničega ne boje jer nemaju šta da izgube.
Ne treba mu nadražaj, hoće doživljaj. U svoj njegovoj punoći.
Čitalac ne dopušta da mu sasuše maštu, obogalje dušu, zauzdaju duh.
Ne dozvoljava da mu ubrizgaju otrov industrijski priređenih stereotipa. Ne dozovoljava da ga kljukaju instant surogatima. Za njega život nije supa iz kesice koju na brzaka pokusaš pre nego što pređeš na glavno jelo, koje ti uvek stavljaju u izgled, a nikad ne daju. Ne, na tom meniju i nema ničeg osim surogata, ničeg osim zbrzavanja.
Čitalac ne priznaje žurbu koja preko svega preskače, svega prelazi i sve guta. Zadržava se tamo gde želi, onoliko koliko mu je volja. I gustira.
Prihvata izazov neuhvatljivog. Ne preza od neistraženog.
Zahteva izbrušeni izraz umesto tupog, jednoličnog ponavljanja.
Žudi za oblikom jer istinsko iskustvo tek u obliku nalazi sebe i svoj dom.
Čitalac ne gaca po barama. Ne krekeće sa žabama. Ne brčka se po plićacima. Ne, on se odvažno upušta u okeanske dubine, pentra na vrtoglave visine koje presecaju dah.
Ne povlači se po šoping molovima. Ne klanja se božanstvu kapitala u trgovačkim hramovima.
Knjiga je njegov hram, sagrađen od reči, najplemenitije građe koju čovečanstvo ima.
Čitalac zna da je život nešto daleko više, daleko suštinskije, daleko važnije od grozničave kupovine i otužne, mehaničke razonode.
Začuđen, posmatra čovečanstvo kako se po čitav dan zabavlja svakojakim napravama i spravicama, kao da zbog tih izumčića, i ničeg drugog, i postoji na ovoj planeti. Život se sveo na njihovu nabavku, upotrebu, obuku u upotrebi. Za drugo ne ostaje ni snage, ni pažnje, ni vremena.
Tako i detetu daju zvečku, da ga smire. Da ne galami. Da ne uznemirava. Poturaju mu stalno nove zanimacije, čim se, pa i pre nego što se zasiti prethodnih.
Čitaoca ne mogu da zavaraju ovim detinjarijama. Ni da mu odvrate pažnju od onog bitnog. Čitalac zna da njegovo poslanje smera dalje od igračaka za decu koja će ostariti a da nikada ne odrastu.
Ne odriče se knjige jer knjiga nije igračka. Knjiga je deo njega, kao što je on deo nje. Najvoljenijima se nebrojeno puta vraća i uvek su mu drugačije i nove.
Učitava se u knjige kao što se knjige učitavaju u njega.
Čitanje ga menja, preobražava. Iz svake knjige, iz svakog čitanja izlazi drugačiji.
Čitalac, skupa sa autorom, stvara književno delo. Bez njega bi knjiga bila tek puki predmet, neznatne upotrebne vrednosti. Čitalac je autorov saučesnik. I sagovornik.
Čitalac se ne zadržava na površini. Hoće da zaviri ispod, gvirne iza.
Ne zadovoljava se prividom očiglednog. U knjigama traži zapretenu istinu, zbiljskiju od stvarnosti.
Čitalac nije turista koji pored svega protrči a da ga ništa ne dotiče. Posvećenik je, ne prolaznik.
On je strastveni putnik kroz imaginarne svetove koji su zbijeniji, izražajniji, suštinskiji od onog svakodnevnog u kome više životarimo nego što živimo.
Čitanje je traganje, istraživanje.
Čitalac nije podanik, ni poslušnik. Nije obezumljeni potrošač kojim se upravlja pritiskom na reklamno dugme.
Čitalac je ličnost, ne puki pojedinac.
Opire se prostakluku, površnosti, tričavoj i blebetavoj gluposti. Odbacuje svet robe i njenih robova.
U sveopštoj, sve nesnosnijoj galami, traži tišinu i prinost knjige.
Umesto prolaznosti onoga što očas mine, izabrao je trajanje onoga što je uobličeno.
Zna da su svet i život širi od ekrana i monitora u čije bi okvire da sve stesne.
Čitalac se još uvek pita. Ne prihvata nametnutu samorazumljivost. Odbacuje gotova mišljenja, jeftina mnjenja, isfabrikovane istine koje se, kao i svaka druga moda, menjaju od danas do sutra. Sve brže, sve budalastije, sve jadnije.
Žilav je taj čitalački soj. Ne predaje se, ne popušta.
Neće nestati. Naprotiv, njegovo doba tek dolazi. Ima svoj zadatak. Na njemu je da sačuva srž i sok ove civilizacije. Da očuva ono što ju je stvorilo. Ima i snage i volje da to učini.
Dejan Simonović
Prevarili su se, svi skupa. I ožalošćeni, i ravnodušni, i obradovani.
Čitalac se pokazao kao žilava vrsta, kadra da opstane i u oskudnom, neprijateljskom okruženju. Pokazao je istrajnost onih čija snaga dolazi iznutra, iz nekih samo njima znanih izvora.
Ne, nije nestao, kao što neki strahuju, a neki bi baš i voleli da tako bude. Nije istrebljen, nije uništen. Nije osakaćen, nije samleven. Nije ni kupljen, ni omamljen, ni obmanut, ni zastrašen. Ni uteran u kalup.
Samo se, okružen knjigama, povukao u plodonosnu, stvaralačku ilegalu. Prepustio je javnu pozornicu šljaštećem i drečećem ništavilu, da se do mile volje producira. Šta bi drugo ništavilo i umelo da čini? Šarenilo i buka mu daju privid da postoji.
Čitaocu ta pozornica ne treba. Na dohvat ruke su mu daleko raskošniji, suštinskiji svetovi. Tu su, svuda oko njega. Na stolu, na polici, ponekad na podu. Dovoljno je da pruži ruku, rasklopi korice, i eto – počinje najuzbudljivije od svih putešestvija.
Čitalac ne jurca za informacijama koje mu se u sve sumanutijem ritmu vrte pred očima. Obezglavljen, uzrujan, isprepadan da kojim slučajem nešto ne propusti. Jer najvažnije je biti u toku, zar ne? Ko ispada, propada. Takvo je pravilo igre. Regola tu pehnidiv, rekao bi Borislav Pekić. Veliki pisac i veliki čitalac. Zar je, uostalom, moguće biti prvo bez drugog?
Čitalac traga za smislom. Sa strastvenom upornošću onih koji se ničega ne boje jer nemaju šta da izgube.
Ne treba mu nadražaj, hoće doživljaj. U svoj njegovoj punoći.
Čitalac ne dopušta da mu sasuše maštu, obogalje dušu, zauzdaju duh.
Ne dozvoljava da mu ubrizgaju otrov industrijski priređenih stereotipa. Ne dozovoljava da ga kljukaju instant surogatima. Za njega život nije supa iz kesice koju na brzaka pokusaš pre nego što pređeš na glavno jelo, koje ti uvek stavljaju u izgled, a nikad ne daju. Ne, na tom meniju i nema ničeg osim surogata, ničeg osim zbrzavanja.
Čitalac ne priznaje žurbu koja preko svega preskače, svega prelazi i sve guta. Zadržava se tamo gde želi, onoliko koliko mu je volja. I gustira.
Prihvata izazov neuhvatljivog. Ne preza od neistraženog.
Zahteva izbrušeni izraz umesto tupog, jednoličnog ponavljanja.
Žudi za oblikom jer istinsko iskustvo tek u obliku nalazi sebe i svoj dom.
Čitalac ne gaca po barama. Ne krekeće sa žabama. Ne brčka se po plićacima. Ne, on se odvažno upušta u okeanske dubine, pentra na vrtoglave visine koje presecaju dah.
Ne povlači se po šoping molovima. Ne klanja se božanstvu kapitala u trgovačkim hramovima.
Knjiga je njegov hram, sagrađen od reči, najplemenitije građe koju čovečanstvo ima.
Čitalac zna da je život nešto daleko više, daleko suštinskije, daleko važnije od grozničave kupovine i otužne, mehaničke razonode.
Začuđen, posmatra čovečanstvo kako se po čitav dan zabavlja svakojakim napravama i spravicama, kao da zbog tih izumčića, i ničeg drugog, i postoji na ovoj planeti. Život se sveo na njihovu nabavku, upotrebu, obuku u upotrebi. Za drugo ne ostaje ni snage, ni pažnje, ni vremena.
Tako i detetu daju zvečku, da ga smire. Da ne galami. Da ne uznemirava. Poturaju mu stalno nove zanimacije, čim se, pa i pre nego što se zasiti prethodnih.
Čitaoca ne mogu da zavaraju ovim detinjarijama. Ni da mu odvrate pažnju od onog bitnog. Čitalac zna da njegovo poslanje smera dalje od igračaka za decu koja će ostariti a da nikada ne odrastu.
Ne odriče se knjige jer knjiga nije igračka. Knjiga je deo njega, kao što je on deo nje. Najvoljenijima se nebrojeno puta vraća i uvek su mu drugačije i nove.
Učitava se u knjige kao što se knjige učitavaju u njega.
Čitanje ga menja, preobražava. Iz svake knjige, iz svakog čitanja izlazi drugačiji.
Čitalac, skupa sa autorom, stvara književno delo. Bez njega bi knjiga bila tek puki predmet, neznatne upotrebne vrednosti. Čitalac je autorov saučesnik. I sagovornik.
Čitalac se ne zadržava na površini. Hoće da zaviri ispod, gvirne iza.
Ne zadovoljava se prividom očiglednog. U knjigama traži zapretenu istinu, zbiljskiju od stvarnosti.
Čitalac nije turista koji pored svega protrči a da ga ništa ne dotiče. Posvećenik je, ne prolaznik.
On je strastveni putnik kroz imaginarne svetove koji su zbijeniji, izražajniji, suštinskiji od onog svakodnevnog u kome više životarimo nego što živimo.
Čitanje je traganje, istraživanje.
Čitalac nije podanik, ni poslušnik. Nije obezumljeni potrošač kojim se upravlja pritiskom na reklamno dugme.
Čitalac je ličnost, ne puki pojedinac.
Opire se prostakluku, površnosti, tričavoj i blebetavoj gluposti. Odbacuje svet robe i njenih robova.
U sveopštoj, sve nesnosnijoj galami, traži tišinu i prinost knjige.
Umesto prolaznosti onoga što očas mine, izabrao je trajanje onoga što je uobličeno.
Zna da su svet i život širi od ekrana i monitora u čije bi okvire da sve stesne.
Čitalac se još uvek pita. Ne prihvata nametnutu samorazumljivost. Odbacuje gotova mišljenja, jeftina mnjenja, isfabrikovane istine koje se, kao i svaka druga moda, menjaju od danas do sutra. Sve brže, sve budalastije, sve jadnije.
Žilav je taj čitalački soj. Ne predaje se, ne popušta.
Neće nestati. Naprotiv, njegovo doba tek dolazi. Ima svoj zadatak. Na njemu je da sačuva srž i sok ove civilizacije. Da očuva ono što ju je stvorilo. Ima i snage i volje da to učini.
Dejan Simonović
