Ostavljamo tragove. Na razne načine. Svako od nas ima tu potrebu. I brisanje je ostavljanje traga. U tragovima se tražimo i otkrivamo. Etimologija je uvek zanimljiva, čak i kao igra proizvoljnosti.
Jedinstvenost je podarena svakome od nas. Nije važno da li je to prirodni i evolutivni proces ili je rezultat BOŽIJE PROMISLI. Važno je da svako od nas jeste poseban u fizički i psihički esencijalnom smislu.
I šta raditi sa tom istinom? Ne razmišljati o tome i prepustiti se toku života? Napraviti zbrku u sebi i pomisliti da nam je zbog toga sve dozvoljeno? Pratiti tragove drugih ljudi i poželeti da nam njihovo preklapanje ostvari novi kvalitet? Sve su to teme koje tumači elektronske i potrošačke civiliziacije vešto koriste da bi objasnili promene koje se dešavaju u svetu. (Kreatori tih promena su upravo i njihovi tumači.)
Laž je da se pred čoveka postavljaju izbori i da je on slobodan da bira. Bira se ono što u sebi nosi izuzetan kvalitet, a bofl (potrošačka civilizacija proizvodi isključivo bofl) po definiciji ne sadrži izuzetnost.
Elektronska i potrošačka civilizacija odnose se jedna prema drugoj kao lice i naličje. Cilj im je da pojedinca obezliče što više. To rade bespoštedno. Ne dozvoljavaju nam da ostavljamo sopstvene tragove. Jedan od tih tragova je naš rukopis. I po rukopisu smo, između ostalog, prepoznatljivi.
Na delu je neprimetno i definitivno, gubljenje ličnosti. Kad izgubimo detalj gubimo i celinu. Rukopis je jedan od tih detalja.
Potrebno je da dete sazri do određenog intelektalnog i psiho-motoričkog nivoa da bi počelo da uči, shvata i prihvati simbol, a to je slovo u najširem značenju. Ne zaboravimo u početku beše reč, a kako se čini biće i na kraju. Glasovi se sklapaju da bi se imenovali pojmovi, a oni se materijalizuju putem spajanja slova. Tako dobijamo pisanu reč. Reči grade rečenicu, a njome se iskazuje misao. A misao je ona apstrakcija koja nam daje izuzetno pravo da sebe nazivamo ljudskim bićima. Da sebe nazovemo ČOVEKOM.
Izgovaramo ali i zapisujemo misao. Zahvaljujući zapisu omogućeno je da ceo intelektualni, duhovni, psihički i emotivni potencijal ljudskog bića kreira našu fizičku i duhovnu stvarnost. U kontinuitetu! I gle čuda! U toj kreaciji je svako mogao da ostavi svoj trag. Putem rukopisa. Naravno, pismo je univerzalna kategorija koja koristi istovetne znakove u komunikacijskom odnosu. Ali u toj univerzalnosti ostavljen je prostor za lično oblikovanje znaka potezom jedne jedinstvene ruke. Sve je jedna celina i sve je sa svim povezano. I ono što je fizičko, psihičko, duhovno i emotivno. Sve to se skuplja u tragu koji je ostavljen u svačijem rukopisu.
Rukopis je način da svoju stvaralačku nesvodivost izrazimo jednim potezom. Znak može biti ispisan duže ili kraće, iskošeno ili ne, ovalnim ili okruglim oblikom, koji ne mora biti savršen ali je naš.
Rukopisi govore o nama, o kretanjima po koordinatama naših unutrašnjih mapa. Divili smo se raskošnim rukopisima i pitali se ko li je to napisao. Precizne rukopise smo možda gledali sa strahom, nespretne sa saosećanjem, žvrljave sa simpatijom. Nečitki su nas nervirali, ali i provocirali da otkrijemo šta se to iza njih krije. Pitali smo se jer smo u sopstvenoj biti imali kompas da prepoznamo tuđe unutrašnje svetove. U ovom „zbunjenom“ vremenu, a čini se, zapravo vrlo kontrolisanom, neko nam je uzeo pravo i na tu slobodu izražavanja. Uzeo nam je pravo da od univerzalne vrednosti, a to je slovo, oblikujemo svoj mali vrt u kojem smo možda iskazivali onaj nesvesni deo sebe koji nas između ostalog čini posebnim. Oduzeli su nam uzdah i izdah kreacije i civilizacije. Pa kako onda da udišemo miris SLOBODE?
Tastaturom? Treba li komentar?
Jedinstvenost je podarena svakome od nas. Nije važno da li je to prirodni i evolutivni proces ili je rezultat BOŽIJE PROMISLI. Važno je da svako od nas jeste poseban u fizički i psihički esencijalnom smislu.
I šta raditi sa tom istinom? Ne razmišljati o tome i prepustiti se toku života? Napraviti zbrku u sebi i pomisliti da nam je zbog toga sve dozvoljeno? Pratiti tragove drugih ljudi i poželeti da nam njihovo preklapanje ostvari novi kvalitet? Sve su to teme koje tumači elektronske i potrošačke civiliziacije vešto koriste da bi objasnili promene koje se dešavaju u svetu. (Kreatori tih promena su upravo i njihovi tumači.)
Laž je da se pred čoveka postavljaju izbori i da je on slobodan da bira. Bira se ono što u sebi nosi izuzetan kvalitet, a bofl (potrošačka civilizacija proizvodi isključivo bofl) po definiciji ne sadrži izuzetnost.
Elektronska i potrošačka civilizacija odnose se jedna prema drugoj kao lice i naličje. Cilj im je da pojedinca obezliče što više. To rade bespoštedno. Ne dozvoljavaju nam da ostavljamo sopstvene tragove. Jedan od tih tragova je naš rukopis. I po rukopisu smo, između ostalog, prepoznatljivi.
Na delu je neprimetno i definitivno, gubljenje ličnosti. Kad izgubimo detalj gubimo i celinu. Rukopis je jedan od tih detalja.
Potrebno je da dete sazri do određenog intelektalnog i psiho-motoričkog nivoa da bi počelo da uči, shvata i prihvati simbol, a to je slovo u najširem značenju. Ne zaboravimo u početku beše reč, a kako se čini biće i na kraju. Glasovi se sklapaju da bi se imenovali pojmovi, a oni se materijalizuju putem spajanja slova. Tako dobijamo pisanu reč. Reči grade rečenicu, a njome se iskazuje misao. A misao je ona apstrakcija koja nam daje izuzetno pravo da sebe nazivamo ljudskim bićima. Da sebe nazovemo ČOVEKOM.
Izgovaramo ali i zapisujemo misao. Zahvaljujući zapisu omogućeno je da ceo intelektualni, duhovni, psihički i emotivni potencijal ljudskog bića kreira našu fizičku i duhovnu stvarnost. U kontinuitetu! I gle čuda! U toj kreaciji je svako mogao da ostavi svoj trag. Putem rukopisa. Naravno, pismo je univerzalna kategorija koja koristi istovetne znakove u komunikacijskom odnosu. Ali u toj univerzalnosti ostavljen je prostor za lično oblikovanje znaka potezom jedne jedinstvene ruke. Sve je jedna celina i sve je sa svim povezano. I ono što je fizičko, psihičko, duhovno i emotivno. Sve to se skuplja u tragu koji je ostavljen u svačijem rukopisu.
Rukopis je način da svoju stvaralačku nesvodivost izrazimo jednim potezom. Znak može biti ispisan duže ili kraće, iskošeno ili ne, ovalnim ili okruglim oblikom, koji ne mora biti savršen ali je naš.
Rukopisi govore o nama, o kretanjima po koordinatama naših unutrašnjih mapa. Divili smo se raskošnim rukopisima i pitali se ko li je to napisao. Precizne rukopise smo možda gledali sa strahom, nespretne sa saosećanjem, žvrljave sa simpatijom. Nečitki su nas nervirali, ali i provocirali da otkrijemo šta se to iza njih krije. Pitali smo se jer smo u sopstvenoj biti imali kompas da prepoznamo tuđe unutrašnje svetove. U ovom „zbunjenom“ vremenu, a čini se, zapravo vrlo kontrolisanom, neko nam je uzeo pravo i na tu slobodu izražavanja. Uzeo nam je pravo da od univerzalne vrednosti, a to je slovo, oblikujemo svoj mali vrt u kojem smo možda iskazivali onaj nesvesni deo sebe koji nas između ostalog čini posebnim. Oduzeli su nam uzdah i izdah kreacije i civilizacije. Pa kako onda da udišemo miris SLOBODE?
Tastaturom? Treba li komentar?
