Piše: Nadežda Purić Jovanović
Danas, 1. novembra 2020.
Dejan Simonović, Bezglavo, priče o zaglavljenim ljudima, Oksimoron, 2020.
U svojoj novoj zbirci kratkih priča Dejan Simonović nastavlja u duhu satiričnog pisanja, samo što se ovde, izgleda, radi o nekakvom postsatiričnom dobu koje je došlo posle ‘kritičke analize mana jednog društva’.
Humor, crni humor, i ostala sredstva satiričara kao da izostaju (što ne znači da se pojedinim delovima ne možemo i nasmejati, gorko, verovatno), odnosno povučena su u drugi plan, ne ispoljavaju se u samom izrazu. Ta jasnoća doprinosi utisku bizarnosti prikazanog sveta.
Priča „Buka“ podražava tekstualne i govorne forme na društvenoj mreži – komentare i odgovore povodom nečije objave.
Na papiru, u okviru knjige, dakle van medija interneta, ponajbolje se primeti ispraznost i nekomunikativnost komunikacije: u mnogoglasju bez pravog dijaloga svako prati samo svoju repliku, kao na čitalačkoj probi.
Ako se samo osvrnemo unaokolo, sugerišu priče, srešćemo ljude uzidane u spomenike sebe samih.
Ovakav vid opštenja čita se i na planu zbirke. Pripovetke deluju gotovo kao parabole, kratke poučne priče, samo što izostaje moralna pouka, naravoučenije.
Većina tekstova ne vezuje se za određeni prostor i vreme, tako da iz govora individue, iz misli i rečenica koje ta osoba razmenjuje – sa sobom, čujemo glasove mnogih ljudi, ili je to tek jedan umnogostručeni čovek, u različitim situacijama, kao u slikovnici.
Čitamo kako se (ne) snalazi u ulogama, kako (ne) ispunjava ono što se od njega očekuje u gradu, u državi, u porodici, na poslu, u ljubavi… pod kapom nebeskom.
Napolju se dešava obična svakodnevica, a iznutra vrvi od tektonskih poremećaja, strahova, bdenja, nemira, planova za sledeće korake u budućnosti.
U priči „Na stazi“ srećemo ženu u srcu metafore života, na putu kojim prolazi svakog dana ali koji sada treba da donese nešto novo, otkrovenjski, nešto što je rezultat čekanja, ili rezultat akcije.
Naratori u jednom delu zbirke odupiru se sistematizaciji onoga što bi prosečan građanin trebalo da bude (posao, porodica, hobi) i predstavljaju primere neobičnih životnih poziva.
Tako imamo brojača koji sedi u parku i – broji, tako imamo saradnika u statistici koja je i sama zapanjena šta joj se sve potrebno.
Zatičemo i osobu sa invaliditetom na koju se kao na spomenik (nečeg drugog, a ne sebe) ustremljuju turisti; kada pomisli da je najezda prošla, dolazi najezda policije jer lice ne stoji na propisnom mestu.
Ulazimo u unutrašnji dijalog onoga koji se suočava sa vlastitom mrskom istinom; iz krupnog kadra snimamo čoveka do zuba naoružanog koji čeka nešto što nam kao čitaocu ostaje skriveno.
Jedan ispoveda profesionalno kruženje oko Slavije radi očuvanja sveta u poznatom obliku; jedan razgovara sa ljudima na aerodromima kada se poremeti red vožnje – slika „malog čoveka pod velikom silom nadzemaljskih letova“.
Besprostornost i bezvremenost priča doprinose kafkijanskom štimungu u svetu u kome niko nikoga ne čuje, u kome nema ni vertikale, ni horizontale, već samo unutrašnjeg ponora sakrivenog iza maski koje ljudi svakodnevno navlače ne bi li se dostojno nosili sa zahtevima učestvovanja međ ljudima („Borba za dah“).
Oklevanje, pripremanje konačnog preokreta, pripremanje za fatum, odlaganje događajnosti, unutrašnji svet prebogat pitanjima („Splet“), i svakodnevlje poređano u fioke građanskog, urbanog i sivog života, „S one strane prozora“ – sve su to mikrosituacije na makroplanu zgrada i stanova raspoređenih u fascikle i foldere savremene arhitekture.
Tržni centri unutar brutalističke gradnje deluju kao iskupljenje; tu se može pribaviti novi život; šopingovanje nije više avantura već izvesnost i sigurnost da se sve može zameniti, otkupiti, dokupiti; drugi život može se živeti paralelno sa ovim važećim, zvaničnim životom („Ono što nedostaje“).
Naglašena su zbivanja iza zatvorenih vrata stana, i iza zatvorenih kapaka.
Kada čovek ostane sam sa sobom, ne oživljavaju u njemu samo fantazije o drugom životu, već i čežnja za sopstvenim običnim životom, za porodicom, prijateljima i izgleda, još više za neprijateljima („Sunce“).
„Snimak“, svedoči o potrebi da se sačuvaju trenuci neuhvatljivosti i večite prolaznosti, u životu gde nema ponovnog prolaženja kroz algoritam.
U svega nekoliko sati može se odigrati preokret koji će podeliti život na dva dela, a da se pre toga godinama ništa nije menjalo („Sitnice“).
Male stvari uslovljavaju velike, veliki plan utiče na mikroplan. Individualna htenja često se ne podudaraju sa skriptom idealnog: „Tesan mi je ovaj život, treba mi prostraniji, gde da ga nađem“.
Sve je u odlaganju, u pripremi, u kruženju zemlje oko sunca u kome se dešavaju poznate stvari, predvidljive sheme, gotovi obrasci.
A opet, „čini se samo sićušni deo onoga što se zamišlja da se može učiniti“.
Čovek je ograničen na jedno, a u sebi krije toliko mnogo mogućnosti: „Kakav je ovo život? Ni prineti životu“.
Spoljašnji i unutrašnji prostor razdvojeni su zidovima i maskama.
U unutrašnjoj reci postavljaju se pitanja kada reći dosta svemu što sputava i osloboditi se nepopularnog izbora između onih ljudi koji bežeći od sebe samo „idu, idu, kao da će nekuda stići“, i onih koji nikuda iz svog utvrđenog položaja ne kreću, nego pasivno čekaju preokret (ispred čarobne kutije).
Kada sagledamo sve individualne priče ove knjige, opet će biti kao u igri gluvih telefona, ili kao na komentarima ispod posta na društvenoj mreži: „svako svakome je na smetnji“, u stvari izmišljenoj, jer jedni druge suštinski ne čujemo i ne primećujemo, pa samim tim i ne možemo smetati jedni drugima.
Нема коментара:
Постави коментар