Kamel Daud: Merso, kontra-istraga

Kamel Daud
MERSO, KONTRA-ISTRAGA
Prevela sa francuskog: Svetlana Stojanović
Akademska knjiga, Novi Sad, 2015.

U romanu Stranac Albera Kamija, Merso je u leto 1942. sahranio majku, otišao sa devojkom na plažu i sa pet hitaca iz revolvera ubio Arapina. Istraga o ubistvu nije postavila pitanje ko je bio taj Arapin. Sedamdeset godina kasnije, ostareli Harun, Arapinov brat, sedi u jednom baru u Oranu i priča o istrazi koju su njegova majka i on ceo život vodili da nađu telo, sahrane ga i saopšte svetu ime ubijenog.

Odlomak iz romana:

I

Danas je M’ma još živa.
Više ne kaže ništa, mada bi mogla ispričati dosta toga. Za razliku od mene, koji sam ovu priču toliko preispitivao da se više ne sećam gotovo ničega.
Hoću da kažem kako je ova priča stara preko pola veka. Dogodila se i mnogo se o njoj govorilo. Ljudi još o njoj pričaju, ali pominju samo jednog mrtvog – bez stida, vidiš, a bilo ih dvojica. Da, dvojica. Zašto je jedan izostavljen? Prvi je umeo da pripoveda, toliko dobro da mu je uspelo da se njegov zločin zaboravi, dok je drugi bio nepismeni siromah kojeg je Bog stvorio samo zato da primi metak i ponovo se pretvori u prašinu, anonimus koji nije imao vremena čak ni da dobije ime.

Odmah da ti kažem: onaj drugi, onaj što je ubijen, on mi je brat. Od njega nije ostalo ništa. Ostao sam samo ja da govorim umesto njega, dok sedim u ovom baru i čekam izjave saučešća koje mi niko nikada neće uputiti. Možeš da se smeješ, ali to je moja misija: preprodajem zakulisnu tišinu u praznoj sali. Uostalom, zato sam naučio da govorim ovaj jezik, i pišem; da bih govorio umesto jednog mrtvog, da nastavim njegove rečenice. Ubica je postao slavan, a njegova priča suviše je dobro napisana da bi mi uopšte palo na pamet da ga imitiram. Ovo je njegov jezik. Zato ću ja raditi ono što se u ovoj zemlji radilo posle nezavisnosti: uzimaću kamen po kamen bivših kuća kolonizatora i izgraditi svoju kuću, svoj jezik. Reči ubice i njegov način izražavanja moje su upražnjeno dobro. Ova zemlja je, uostalom, zasuta rečima koje više ne pripadaju nikome, a primećuju se na izlozima starih radnji, u požutelim knjigama, na licima, ili ih je proces dekolonizacije pretvorio u nekakav čudan kreolski jezik.
Ubica je, naime, odavno mrtav, i mnogo davno je moj brat prestao da postoji – osim za mene. Znam da si nestrpljiv da postaviš onu vrstu pitanja koju ja prezirem, ali te molim da me pažljivo saslušaš, na kraju ćeš razumeti. Ovo nije normalna priča. Ona počinje od kraja i vraća se na početak. Da, kao jato lososa nacrtano olovkom. Kao svi drugi, ti si sigurno pročitao tu priču kako ju je ispričao čovek koji ju je napisao. On toliko dobro piše da njegove reči liče na klesani kamen, sušta preciznost. Tvoj junak veoma pazi na nijanse, bezmalo ih je pretvorio u matematiku. Uz pomoć kamenja i minerala izvodi beskonačne proračune. Jesi li ti video kako on piše? Napisao je poemu o ispaljenom metku! Njegov svet je čist, cizeliran jutarnjim svetlom, precizan, jasan, omeđen mirisima i vidicima. Jedina senka su „Arapi“, magloviti i neprilični predmeti, pristigli „iz starih vremena“, kao utvare koje raspolažu isključivo jezikom zvuka frule. Kažem sebi da njemu sigurno nije do toga da se vrti ukrug po zemlji koja ga nije htela ni mrtvog ni živog. Ubistvo koje je počinio liči na delo ljubavnika razočaranog u zemlju koju ne može imati. Mora da je mnogo patio, siromah! Biti dete mesta koje vas nije rodilo.
I ja sam pročitao njegovu verziju događaja. Kao i ti, i milioni drugih. Od početka, sve ti je jasno: on je imao ljudsko ime, moj brat ime jedne nesreće. Mogao ga je nazvati „Četrnaest Časova“, kao što je onaj svog crnca nazvao „Petak“. Jedan trenutak u danu, umesto jednog dana u nedelji. Četrnaest Časova, nije loše. Zuđ na arapskom, dvojica, duo, on i ja, blizanci na koje i ne pomišljaju oni što znaju istorijat ove priče. Jedan Arapin, kratko rečeno u prolazu, živeo je dva sata, a mrtav je neprekidno sedamdeset godina, iako smo ga sahranili. Moj brat Zuđ je providan kao staklo: čak i mrtav, tačnije ubijen, pominje se kao dašak vetra i dve kazaljke na satu, stalno iznova igra vlastitu smrt od metka koji je ispalio jedan Francuz zato što nije znao šta da radi sa svojim danom, a uostalom ni sa svetom koji je nosio na leđima.
I ne samo to! Kada mi ova priča prođe kroz glavu, razbesnim se – tačnije, kad god imam snage da budem besan. Francuz tu glumi mrtvaca i raspreda o tome kako je izgubio majku, zatim i svoje telo, po suncu, zatim telo svoje ljubavnice, zatim kako je bio u crkvi i utvrdio da je njegov Bog napustio čovekovo telo, zatim kako je bdeo pored leša svoje majke i sopstvenog leša, i tako dalje. Dragi Bože, kako čovek može ubiti nekoga i ukrasti mu čak i njegovu smrt? Moj brat je primio metak, a ne on! Musa, a ne Merso, zar ne? Ima nešto čega se grozim. Niko, čak ni posle nezavisnosti, nije pokušao da sazna ime žrtve, njegovu adresu, ko su mu bili preci, da li je možda imao dece. Niko. Svakog zadivi taj savršeni jezik, izbrušen kao dijamant, svi tvrde kako saosećaju sa usamljenošću ubice i izjavljuju mu veoma učena saučešća. Ko, danas, može da mi kaže pravo Musino ime? Ko zna koja ga je reka odnela do mora koje je trebalo da pređe peške, sâm, bez svog naroda, bez čudotvornog štapa? Ko zna da li je Musa imao revolver, neku filozofiju ili sunčanicu?
Ko je Musa? On je moj brat. Na to želim da dođem. Da ti ispričam ono što Musa nikada nije uspeo da ispriča. Kada si gurnuo vrata ovog bara, otvorio si jedan grob, mladi moj prijatelju. Imaš li knjigu u tašni? Dobro, pravi se da si đak i pročitaj mi prve stranice…
Razumeo si? Nisi? Objasniću ti. Kada mu je majka umrla, taj čovek, ubica, gubi zemlju i upada u dokolicu i apsurd. On je Robinzon koji veruje da će promeniti sudbinu ako ubije svog Petka, ali otkriva da je uhvaćen u zamku na jednom ostrvu i počinje genijalno da grakće kao neki papagaj, blagonaklon prema samom sebi. „Poor Meursault, where are you?“ Ponovi taj krik, biće ti manje smešno, kunem ti se. Zbog tebe ti ovo tražim. Ja tu knjigu znam napamet, mogu celu da ti je izrecitujem kao Kuran. Tu priču napisao je jedan leš, a ne pisac. Znamo da je patio od sunca i bleštavih boja i da nije imao mišljenje ni o čemu, osim o suncu, moru i starom kamenju. Već na početku, osećamo da traži mog brata. U stvari, on ga ne traži da bi ga sreo nego da nikada ne bi morao da ga sretne. Mene, kada god na to pomislim, boli što ga je ubio tako što ga je preskočio, a ne upucao. Ti znaš, on je zločin izvršio veoma nemarno. Toliko nemarno da je kasnije bilo nemoguće mog brata predstaviti kao šehida. Mučenik se pojavio znatno posle ubistva. U međuvremenu, moj brat se raspao, a knjiga je doživela uspeh, što nam je poznato. Kasnije su se svi polomili da dokažu kako ubistva nije ni bilo, samo sunčanica.
Ha, ha! Šta piješ? Ovde se najbolja pića nude posle smrti, ne pre. Takva nam je religija, brate moj, požuri, za koju godinu jedini i dalje otvoren bar nalaziće se u raju, posle kraja sveta.
  Ukratko ću ti reći o čemu je reč pre nego što ti ispričam celu priču: jedan čovek, koji ume da piše, ubije Arapina, koji tog dana nema čak ni ime – kao da ga je okačio o klin pre nego što je izišao na scenu – a onda počinje da objašnjava kako je za to kriv Bog, jer ne postoji, i nešto što je upravo shvatio kada je upeklo sunce, i to što ga je morska so naterala da zatvori oči. Prema tome, ubistvo je apsolutno nekažnjen čin i uopšte nije zločin, jer nema zakona koji važi između podneva i četrnaest časova, za njega i za Zuđa, za Mersoa i za Musu. Zatim, čitavih sedamdeset godina, svet se opredelio: brzo je uklonjeno telo žrtve, a mesto zločina pretvoreno u nematerijalni muzej. Šta hoće da kaže Merso? „Umri sâm“?, „Umri, budalo“?, „Ne umirem nikad“? Moj brat u ovoj priči nije imao pravo na svoju reč. A ti si, kao svi pre tebe, na pogrešnom putu. Moj brat i ja nosimo apsurd na svojim leđima ili u utrobi svoje zemlje, ne onaj drugi. Razumi me, ne osećam ja ni tugu ni bes. Čak ne glumim ni da sam u žalosti, samo… samo šta? Ne znam. Mislim da bih voleo da ima pravde. Ovo može biti smešno u mojim godinama… Ali kunem ti se da je istina. Pod tim ne podrazumevam pravdu na sudu, nego ravnotežu. Zatim, imam i drugi razlog: želim da odem, a da me ne progoni jedan fantom. Mislim da pogađam zašto se pišu prave knjige. Ne da bi čovek postao slavan, nego da sebe učini nevidljivim, sve tvrdeći kako je zagrizao samo jezgro sveta.
Pij to i pogledaj kroz prozor, reklo bi se da je zemlja akvarijum. Dobro, dobro, ovo je i tvoja greška, prijatelju, tvoja radoznalost me izaziva. Godinama te čekam, a ako ne mogu da napišem svoju knjigu, mogu barem da ti je ispričam, zar ne? Čovek koji pije uvek sanja o čoveku koji sluša. Ovo je mudrost dana, treba da je zapišeš u svoju svesku…
Jednostavno je: ovu priču, naime, treba iznova napisati, na istom jeziku, ali zdesna nalevo. To jest tako što će se poći od još živog tela, sokakā koji su ga odveli do njegovog kraja, Arapinovog imena, sve do njegovog susreta s metkom. Ja sam zato naučio ovaj jezik, donekle, da bih ispričao tu priču umesto mog brata koji je bio prijatelj sunca. Čini ti se neverovatno? Grešiš. Moram dobiti odgovor koji niko nije hteo da mi pruži onda kada je trebalo. Jezik se pije i govori, i jednog dana uzme vas pod svoje; stekne naviku da dohvata stvari umesto vas, dočepa se usta kao ljubavnici u strasnom poljupcu. Poznavao sam čoveka koji je naučio da piše francuski zato što je jednog dana njegov nepismeni otac dobio telegram koji niko nije umeo da mu protumači – to je bilo u doba tvog junaka i kolonizatorā. Telegram je nedelju dana trunuo u njegovom džepu dok mu ga neko nije pročitao. U tri reda pisalo je da mu je majka umrla, negde duboko u unutrašnjosti zemlje bez drveća. „Naučio sam da pišem zbog svog oca, da se to više nikad ne ponovi. Nikad nisam zaboravio koliko je bio besan na samog sebe, ni njegov pogled koji je od mene tražio pomoć“, rekao mi je taj čovek. U suštini, ja imam isti razlog. Hajde, počni na čitaš, mada je sve to napisano u mojoj glavi. Svako veče, moj brat Musa, alijas Zuđ, pojavljuje se iz carstva mrtvih, vuče me za bradu i viče: „O, moj brate Harune, zašto si ovo dopustio? Nisam ja čistokrvna junica, ja sam tvoj brat!“ Hajde, čitaj!
Prvo da razjasnimo: nas su bila samo dva brata, nismo imali sestru slobodnog ponašanja, kako tvoj junak tvrdi u svojoj knjizi. Musa je bio stariji od mene, glava mu je udarala u oblake. Bio je visok, jeste, imao je mršavo i koščato telo, od gladi i snage koju daje bes. Imao je ćoškasto lice, velike šake koje su me branile, i strog pogled, zbog izgubljene zemlje predaka. Ali kada razmislim, vidim da nas je već tada voleo kao što vole mrtvi, gledao nas je kao s onog sveta, bez nepotrebnih reči. Malo je slika na kojima ga vidim, ali stalo mi je da ti ih brižljivo opišem. Kako je tog dana rano došao s pijace u našem kvartu, ili iz luke; radio je kao nosač i potrčko, teglio, vukao, podizao, znojio se. Toga dana, prošao je pored mene dok sam se igrao starom automobilskom gumom, popeo me je na ramena i tražio da ga uhvatim za uši, kao da je njegova glava volan. Sećam se svoje radosti, dodirnuo sam nebo dok je on kotrljao onu gumu i podražavao zvuk motora. Sećam se njegovog mirisa. Oštro je vonjao na trulo povrće i znoj, ispod mišica i iz usta. Još jedna slika, na dan Aida. Prethodnog dana me je ošamario zbog neke gluposti i sada nam je obojici bilo neprijatno. To je dan praštanja, trebalo je da me zagrli, ali ja nisam želeo da on zbog mene pogazi svoj ponos ili da se sagne da bi mi se izvinio, čak ni u ime Boga. Sećam se i kako je umeo nepomično da sedi na pragu naše kuće, naspram zida susedove kuće, s cigaretom i šoljicom crne kafe koju mu prinese moja majka.
Naš otac je nestao pre mnogo vekova, razmrvio se u glasine ljudi koji su tvrdili da su ga sreli u Francuskoj, a samo Musa je čuo njegov glas i pričao nam šta mu je rekao u snu. Moj brat ga je video samo jednom, iz daljine, tako da nije bio siguran. Ja sam, kao dete, znao da razlikujem dane s glasinama i dane bez glasina. Kada bi Musa, moj brat, čuo kako se priča o našem ocu, vraćao se kući grozničavih pokreta i užagrelog pogleda, nadugačko je šaputao sa M’mom, što se završavalo žestokim svađama. Ja sam bio isključen, ali sam razumeo osnovno: moj brat se ljutio na M’mu iz nekog nejasnog razloga, a ona se branila na još nejasniji način. Dani i noći zabrinutosti, ispunjeni besom, a sećam se i svoje panike pri pomisli da će nas i Musa napustiti. Ali on se uvek vraćao u zoru, pijan, neobično ponosan na svoj revolt, dobije novu snagu. Zatim se moj brat Musa otrezni, kao da se ugasi. Samo je spavao, a moja majka je ponovo uspostavljala vlast nad njim. Imam slike u glavi, to je sve što mogu da ti ponudim. Šoljica kafe, pikavci cigarete, njegove espadrile, M’ma kako plače, a onda se brzo pribere i nasmeši komšinici koja dođe da pozajmi čaj ili neki začin: M’ma je prelazila iz tuge u ljubaznost brzinom koja me je navodila da posumnjam u njenu iskrenost. Sve se vrtelo oko Muse, a Musa se vrteo oko našeg oca, kojeg ja nisam upoznao i koji mi ništa nije ostavio u nasledstvo, osim prezimena. Znaš kako su se ljudi zvali u ono doba? Uled el-asas, čuvarev sin. Noćnog čuvara, da budem precizniji. Moj otac je radio kao čuvar u fabrici, ne znam čega. Jedne noći je nestao. To je sve. Tako se pričalo. Bilo je to odmah nakon mog rođenja, 1930-ih godina. Zbog toga ga zamišljam uvek mračnog, umotanog u mantil ili crnu đelabu, zgurenog u slabo osvetljenom ćošku, kako ćuti, nema odgovore za mene.
Musa je bio mračan i ne naročito pričljiv bog, ličio je na diva, zbog jake brade i mišica koje su bile u stanju da zavrnu šiju vojniku bilo kog antičkog faraona. Hoću da ti kažem da onog dana kada smo saznali za njegovu smrt i okolnosti pod kojima se to dogodilo, nisam osetio ni bol ni bes, već razočaranje, uvređenost, kao da mi se neko ruga. Moj brat Musa je bio u stanju da podeli more na dva dela, a umro je beznačajan, kao običan statista, na plaži koje danas više nema, sasvim blizu talasa koji su ga mogli učiniti slavnim zauvek!
Gotovo da nikada nisam plakao za njim, samo sam prestao da gledam u nebo, što sam ranije činio. Uostalom, kasnije nisam učestvovao čak ni u ratu za oslobođenje. Znao sam da je unapred dobijen od trenutka kada su moje počeli da ubijaju zbog otupelosti i sunčanice. Meni je sve bilo jasno čim sam naučio da čitam i pišem: ja sam imao svoju majku, Merso je svoju izgubio. On je ubio, a ja sam znao da je izvršio samoubistvo. Međutim, istina je, to je bilo pre nego što se scena okrenula na zupčaniku i dok se uloge još nisu bile promenile. Pre nego što sam shvatio do koje mere smo on i ja bili drugari u istoj zatvorskoj ćeliji, gde su tela samo kostimi.
Dakle, priča o tom ubistvu ne počinje čuvenom rečenicom „Danas je mama umrla“, već nečim što niko nikad nije čuo, šta je moj brat Musa rekao mojoj majci pre nego što je toga dana izišao: „Vratiću se ranije nego obično.“ Bio je to, sećam se, dan bez. Podseti se mog sveta i njegovog binarnog kalendara: dani sa glasinama o mom ocu i dani bez, kada se pušilo, svađalo sa M’mom i gledalo u mene kao u komad nameštaja koji treba hraniti. U stvari, sada sam toga svestan, ja sam se ponašao isto kao Musa: on je zamenio mog oca, ja sam zamenio svog brata. Ne, lažem te, kao što sam dugo lagao sebe. Istina je da je nezavisnost samo podstakla i jedne i druge da zamene uloge. Mi smo bili utvare u ovoj zemlji kada su je kolonizatori rabili i šetali po njoj zvona, čemprese i rode. Danas? E pa, danas je obrnuto! Oni dođu ponekad i drže za ruku svoje potomke, na putovanjima organizovanim za „pje-noare“ ili nostalgičnu decu, pokušavaju da nađu, ko neku ulicu, ko neku kuću, ko neko drvo na čijem stablu su uklesani inicijali. Nedavno sam video grupu Francuza ispred prodavnice duvana na aerodromu. Povučeni i ćutljivi kao utvare, gledali su nas Arape u tišini, ni više ni manje nego kao da smo kamenje ili mrtvo drvo. Međutim, sada je ta priča završena. Njihova tišina to govori.
Stalo mi je da shvatiš šta je bitno kad istražuješ zločin: ko je umro? Ko je bio taj čovek? Želim da pribeležiš ime mog brata jer on je prvi ubijen, i još ga ubijaju. Insistiram jer, u protivnom, bolje da se odmah rastanemo. Ti odnesi svoju knjigu, a ja ću leš, i svako svojim putem. Rodoslov mi nije nešto naročito bogat! Ja sam čuvarev sin, uled el-asas, i Arapinov brat. Znaš, ovde u Oranu, ljudi su opsednuti poreklom. Uled el-bled¸ pravi sinovi grada, zemlje. Svi hoće da budu sinovi jedinci ovog grada, prvi, poslednji, najstariji. U ovoj priči osećaju se strahovi kopileta, zar ne? Svako pokušava da dokaže kako se – on, njegov otac ili njegov deda – prvi ovde nastanio, a svi drugi su stranci, seljaci bez zemlje, koje je nezavisnost, onako đumle, proizvela u plemstvo. Oduvek sam se pitao zašto ljudi ovde imaju te strahove koji ih nagone da kopaju po grobljima. Da, da, možda strah ili trka za posedom. Ko se ovde prvi nastanio? „Pacovi“, kažu najskeptičniji ili oni što su poslednji došli. Ovaj grad je raskrečio noge u pravcu mora. Pogledaj malo luku kada siđeš u stare četvrti Sidi-el-Huari, pored Kaler de Espanjol, miriše na matoru kurvu koja je postala brbljiva iz nostalgije. Ja ponekad siđem do bujne Letangove promenade, da pijem u samoći i očešem se o ološ. Jeste, tamo ima one čudne i guste vegetacije, fikusa, četinara, aloja, da ne zaboravimo palme i drugo duboko ukopano drveće koje buja u nebo jednako kao pod zemljom. Ispod se nalazi prostrani lavirint španskih i turskih galerija, obišao sam ih. Uglavnom su zatvorene, ali ja sam video zapanjujući prizor: korenje stogodišnjih stabala, da tako kažemo iznutra gledano, džinovsko i izuvijano, divovsko golo cveće, kao da visi. Otiđi u tu baštu. Ja volim to mesto, ali ponekad osetim miris sekreta iz ogromnog i iscrpljenog ženskog polnog organa. Što donekle potvrđuje moje lascivno viđenje, ovaj grad je raskrečio noge prema moru i razmakao butine, od zaliva do najviših delova, gde se nalazi onaj bujni i mirisni vrt. Jedan general – general Letang – osnovao ga je 1847. Ja bih rekao da ga je oplodio, ha, ha! Obavezno moraš tamo da odeš, razumećeš zašto ovdašnji ljudi umiru od želje da imaju poznate pretke. Da bi pobegli od očiglednog.
Jesi li dobro zapisao? Moj brat se zvao Musa. Imao je ime. Ali će ostati Arapin, i to zauvek. Poslednji sa spiska, isključen iz inventara tvog Robinsona. Čudno, zar ne? Vekovima kolonizator proširuje svoje bogatstvo tako što daje imena onome što prisvoji i oduzima ih onome što mu smeta. Mog brata naziva Arapinom da bi ga ubio, kao što se ubija vreme, u šetnji bez cilja. Za tvoje ravnanje, treba da znaš da se M’ma godinama borila za penziju koja je nakon nezavisnosti pripadala majkama mučenika. Pretpostavljaš da je nikada nije dobila, a zašto, molim te lepo? Nemoguće je bilo dokazati da je Arapin bio nečiji sin – i nečiji brat. Nemoguće je bilo dokazati da je postojao, mada je javno ubijen. Nemoguće je bilo naći i potvrditi vezu između Muse i Muse lično! Kako to reći čovečanstvu kada ne umeš da pišeš knjige? M’ma se izvesno vreme, prvih meseci nezavisnosti, ubijala da prikupi potpise ili nađe svedoke, uzalud. Musa nije imao čak ni leš!
Musa, Musa, Musa… volim ponekad da ponavljam to ime da ne bi nestalo iz pisma. Insistiram na tome i hoću da ga napišeš velikim slovima. Jedan čovek je dobio ime, pola veka nakon svoje smrti i svog rođenja. Insistiram.
Ja ću platiti račun prvo veče. A kako se ti zoveš?