Čitanje je kreativan proces. Stvaralački čin je trenutak intenzivnog življenja. Žiža u kojoj se sažmu sve mogućnosti kognitivnog, imaginarnog, intuitivnog, duhovnog, emotivnog prostora čovekovog bića. Tačka u kojoj je biće u krajnjoj napetosti.
Svaki umetnik je doživeo pulsaciju te tačke. Delo je stvoreno i započinje svoj život, a on je usmeren ka drugom čoveku. Ovde govorimo o književnosti i književnom delu. Bez čitaoca ono pluta u bezvazdušnom prostoru. Hladnom i mračnom. Ezra Paund je rekao: „Čovek koji čita trebao da bude intenzivno živ. Knjiga bi trebala da bude vatrena lopta u njegovoj ruci.“ Kad se dočepamo te vatrene lopte zažari nam se celo biće, gorimo, proces čitanja je započeo i to je jedini način da tu Prometejsku vatru primimo u sebe i zasijamo sjajem koji obasjava i nas i druge. Osetiti estetsko zadovoljstvo, zaroniti u traženje smisla, tragati za etičkom, ontološkom vertikalom, priznaćete, nije lak proces. Zato on i jeste kreativan.
Svako istinsko delo nas preoblikuje u smislu samospoznavanja i kritičkog odnosa prema stvarnosti u kojoj živimo. Književnost se uvek bavi čovekom (ma kom pravcu pripadala, bez obzira na teorijske i kritičke pristupe) i ljudskim iskustvom, preispitujući neke od temeljnih pojmova i koncepcija kojima objašnjavamo sebe i svet u kojem živimo. U knjigama nalazimo odgovore, a da bismo ih našli moramo umeti da postavimo prava pitanja.
Čitanjem izoštravamo svoj duh, razum, obogaćujemo i filigranski doterujemo svoja osećanja. Tragamo. Zauvek napuštamo prazninu i sivilo svakodnevice i ulazimo u neke nove svetove u kojima vladaju neke njima imanentne zakonitosti, tumaramo po njima, duhom, maštom i čulima, otkrivajući logiku po kojoj su sazdani.
Živeći u tom drugom svetu, ma koliko taj boravak trajao, otvaramo mogućnost da se uspnemo na neki od stepenika koji vode ka samospoznavanju i samim tim preispitujemo i menjamo sebe. U tom prostoru uspostavljamo i stvaramo sopstveni identitet. Postajemo ličnosti, a ne konzumenti. Nalazimo smisao i suprotstavljamo se konzumerističkoj torturi koja od nas čini neslobodne ljude, umrtvljene i uplašene.
Stara je istina da se čovekom i svetom vlada STRAHOM. Čitajući stvaramo štit oko sebe i ne dozvoljavamo emiterima straha da vladaju nad nama. Zato je neophodno da čitamo. Zato moramo da čitamo knjige koje se iščitavaju kroz ceo život, a ne troše za jedan sat. Budale čitaju jedan sat i drečavim vrištanjem nas ubeđuju kako samouvereno vladaju svojim životom. O, koliko ispraznosti ima u tome. Toliko mnogo da se pametnom čoveku neka paučinasta tuga svije u duši. U ime te tuge finog tkanja moramo da čitamo. Čitanje traži svoj prostor i svoje vreme, ne pristaje na međuvreme zabave.
Čitanje knjževnog dela je aktivan proces u kome čitalac, identifikujući se, projektuje lični sadržaj na književni lik, radnju, duševno i emotivno zbivanje u svetu knjževnog dela i na taj način, povratno, obogaćuje svoju emocionalnu, estetsku i intelektualnu bit. Sagledavanje šarolike lepeze ljudske osećajnosti možemo ostvariti samo čitanjem. I gle čuda, samo u prostranstvima knjževnosti protejskom lepršavošću možemo proosetiti sve moguće osećaje, doživeti katarzu u banalnom i Aristotelovom smislu. Tako postajemo ljudi obogaćeni iznutra koji su na taj način u stanju da prepoznaju unutrašnje bogatstvo ili bedu drugoga.
Zato je neophodno čitati. Maštom, a bez nje nije moguć kreativni proces čitanja, ulazimo u kosmos sveopšteg bitisanja. Nestaju granice vremenske i prostorne, zavirujemo u tabue, preispitujemo zabrane stvarnog sveta u koje, zbog svoje prirodne ograničenosti nikada ne bismo ušli. Ili ne bismo smeli da uđemo.
Zato je neophodno čitati. Čovek je radoznalo biće i da bi oplemenio tu svoju osobinu mora da čita. Nažalost, nije nam dato da sve ukuse ovoga sveta iskustveno doživimo. Zato nam je data sloboda maštarenja a ona započijne kada otvorimo prvu stranicu knjige. Zbog tog početka moramo da čitamo. Tako postajemo celovitiji i možda bolji.
Mladi ljudi trebalo bi da tako započinju životnu putanju. Mediji prosečnosti i obmane oblikuju svetonazore naše dece. Internetska prosečnost ubeđuje ih da je sakupljanje informacija jednako obrazovanju. Lažne pouke o samopouzdanju, koje dobijaju iz popularnih izdanja, navode ih da poveruju da će uspeti u životu, odlukom, jačinom želje, snagom volje. A nije tako! Život je čudo! Nije hedonistički, dobro upakovani potrošački proizvod. Nije igra privida, već potraga za igrom slobode, za sticanjem znanja, saživljavanjem sa drugim, pripovedanje i šta sve ne..
Život je potraga za smislom. Onoliko koliko moramo da utolimo fizičku glad, toliko moramo da zadovoljimo i metafizičku. Potrošačko doba zabranjuje takvu metafizičku hranu, ali zato nudi zašećerenu vodicu koja se daje uplakanom i gladnom detetu da zavara glad. Ali vodica ne može da zameni pravu hranu. Ni detetu, ni odraslom čoveku. Uprkos tome što savremeno potrošačko doba vrši stalnu infantilizaciju ljudi, jer mu nije potreban osvešćeni čovek koji se opire kapilarnim mrežama straha kojima se premrežavaju i pojedinac i čovečanstvo.
Književnost je ozbiljna umetnost, u njoj se ukrštaju estetska, filozofska, moralna i sva humanistička problematika. Književnost nije igračka (i to ona uniformne vrste koja se štancuje na traci), kojom se ubija vreme. Književnost je svetlosni zrak, prozrak osvešćivanja, temelj istinskog obrazovanja. GOSPODO POTROŠAČI, SAMOZADOVOLJNA GOSPODO, PLAŠITE SE OBRAZOVANOG ČOVEKA. Ne čoveka koji savladava veštine, koji se usmerava da radi ono što od njega traže i prihvati kanone novog doma – radi, slušaj, zabavljaj se i NE MISLI – već uspravnog, obrazovanog čoveka. To doba mora doći ili će čovek današnje globalizacije nestati. Zato moramo da čitamo. Treba početi čitati na vreme i sve će vam se reći.
Neobrazovana gospodo, japijevskog, tajkunskog, potrošačkog, malograđanskog svetonazora, zar zaista mislite da ste svojim potrošačkim prostaklukom ugušili ljudsku potrebu da slobodno mislI, da ste infantilizacijom Čoveka iz njega iscedili pitanja o odgovornosti, o smislu, o patnji, kosmosu, Bogu, čovekoljublju, samilosti, ljudskoj teskobi i potrebi da se iz nje izađe i zgrabi duhovna vertikala?
Ta težnja ka vertikali je dostojna čoveka, a ne šarena laža medija koji proizvode opijumska isparenja. Zato čitajte vredne knjige. Stotinama godina se pišu i nude odgovore na sva pitanja. I dalje se pišu. I nikada i ništa ih neće uništiti. Zato morate da čitate. Jedino tako izlazite iz teskobe, lične, porodične, kolektivne. Širite pluća, osnažujte moždane vijuge, rasplamsavajte i snažite osećanja i tada vam niko ne može ništa. ČITAJTE!!!
Gospodo novih svetskih poredaka, mešetari veština i prodavači gluposti, plašite se načitanog i humanistički obrazovanog čoveka. Jer gospodin je on, a vi ste uplašene bube koje žele da šetaju po punim stolovima, lažnim osmesima prikrivajući svoj strah, osećaj besmisla koji će vas na kraju pojesti. A pošto ste nepismeni spasa vam nema.
Ljiljana Dragaš
Svaki umetnik je doživeo pulsaciju te tačke. Delo je stvoreno i započinje svoj život, a on je usmeren ka drugom čoveku. Ovde govorimo o književnosti i književnom delu. Bez čitaoca ono pluta u bezvazdušnom prostoru. Hladnom i mračnom. Ezra Paund je rekao: „Čovek koji čita trebao da bude intenzivno živ. Knjiga bi trebala da bude vatrena lopta u njegovoj ruci.“ Kad se dočepamo te vatrene lopte zažari nam se celo biće, gorimo, proces čitanja je započeo i to je jedini način da tu Prometejsku vatru primimo u sebe i zasijamo sjajem koji obasjava i nas i druge. Osetiti estetsko zadovoljstvo, zaroniti u traženje smisla, tragati za etičkom, ontološkom vertikalom, priznaćete, nije lak proces. Zato on i jeste kreativan.
Svako istinsko delo nas preoblikuje u smislu samospoznavanja i kritičkog odnosa prema stvarnosti u kojoj živimo. Književnost se uvek bavi čovekom (ma kom pravcu pripadala, bez obzira na teorijske i kritičke pristupe) i ljudskim iskustvom, preispitujući neke od temeljnih pojmova i koncepcija kojima objašnjavamo sebe i svet u kojem živimo. U knjigama nalazimo odgovore, a da bismo ih našli moramo umeti da postavimo prava pitanja.
Čitanjem izoštravamo svoj duh, razum, obogaćujemo i filigranski doterujemo svoja osećanja. Tragamo. Zauvek napuštamo prazninu i sivilo svakodnevice i ulazimo u neke nove svetove u kojima vladaju neke njima imanentne zakonitosti, tumaramo po njima, duhom, maštom i čulima, otkrivajući logiku po kojoj su sazdani.
Živeći u tom drugom svetu, ma koliko taj boravak trajao, otvaramo mogućnost da se uspnemo na neki od stepenika koji vode ka samospoznavanju i samim tim preispitujemo i menjamo sebe. U tom prostoru uspostavljamo i stvaramo sopstveni identitet. Postajemo ličnosti, a ne konzumenti. Nalazimo smisao i suprotstavljamo se konzumerističkoj torturi koja od nas čini neslobodne ljude, umrtvljene i uplašene.
Stara je istina da se čovekom i svetom vlada STRAHOM. Čitajući stvaramo štit oko sebe i ne dozvoljavamo emiterima straha da vladaju nad nama. Zato je neophodno da čitamo. Zato moramo da čitamo knjige koje se iščitavaju kroz ceo život, a ne troše za jedan sat. Budale čitaju jedan sat i drečavim vrištanjem nas ubeđuju kako samouvereno vladaju svojim životom. O, koliko ispraznosti ima u tome. Toliko mnogo da se pametnom čoveku neka paučinasta tuga svije u duši. U ime te tuge finog tkanja moramo da čitamo. Čitanje traži svoj prostor i svoje vreme, ne pristaje na međuvreme zabave.
Čitanje knjževnog dela je aktivan proces u kome čitalac, identifikujući se, projektuje lični sadržaj na književni lik, radnju, duševno i emotivno zbivanje u svetu knjževnog dela i na taj način, povratno, obogaćuje svoju emocionalnu, estetsku i intelektualnu bit. Sagledavanje šarolike lepeze ljudske osećajnosti možemo ostvariti samo čitanjem. I gle čuda, samo u prostranstvima knjževnosti protejskom lepršavošću možemo proosetiti sve moguće osećaje, doživeti katarzu u banalnom i Aristotelovom smislu. Tako postajemo ljudi obogaćeni iznutra koji su na taj način u stanju da prepoznaju unutrašnje bogatstvo ili bedu drugoga.
Zato je neophodno čitati. Maštom, a bez nje nije moguć kreativni proces čitanja, ulazimo u kosmos sveopšteg bitisanja. Nestaju granice vremenske i prostorne, zavirujemo u tabue, preispitujemo zabrane stvarnog sveta u koje, zbog svoje prirodne ograničenosti nikada ne bismo ušli. Ili ne bismo smeli da uđemo.
Zato je neophodno čitati. Čovek je radoznalo biće i da bi oplemenio tu svoju osobinu mora da čita. Nažalost, nije nam dato da sve ukuse ovoga sveta iskustveno doživimo. Zato nam je data sloboda maštarenja a ona započijne kada otvorimo prvu stranicu knjige. Zbog tog početka moramo da čitamo. Tako postajemo celovitiji i možda bolji.
Mladi ljudi trebalo bi da tako započinju životnu putanju. Mediji prosečnosti i obmane oblikuju svetonazore naše dece. Internetska prosečnost ubeđuje ih da je sakupljanje informacija jednako obrazovanju. Lažne pouke o samopouzdanju, koje dobijaju iz popularnih izdanja, navode ih da poveruju da će uspeti u životu, odlukom, jačinom želje, snagom volje. A nije tako! Život je čudo! Nije hedonistički, dobro upakovani potrošački proizvod. Nije igra privida, već potraga za igrom slobode, za sticanjem znanja, saživljavanjem sa drugim, pripovedanje i šta sve ne..
Život je potraga za smislom. Onoliko koliko moramo da utolimo fizičku glad, toliko moramo da zadovoljimo i metafizičku. Potrošačko doba zabranjuje takvu metafizičku hranu, ali zato nudi zašećerenu vodicu koja se daje uplakanom i gladnom detetu da zavara glad. Ali vodica ne može da zameni pravu hranu. Ni detetu, ni odraslom čoveku. Uprkos tome što savremeno potrošačko doba vrši stalnu infantilizaciju ljudi, jer mu nije potreban osvešćeni čovek koji se opire kapilarnim mrežama straha kojima se premrežavaju i pojedinac i čovečanstvo.
Književnost je ozbiljna umetnost, u njoj se ukrštaju estetska, filozofska, moralna i sva humanistička problematika. Književnost nije igračka (i to ona uniformne vrste koja se štancuje na traci), kojom se ubija vreme. Književnost je svetlosni zrak, prozrak osvešćivanja, temelj istinskog obrazovanja. GOSPODO POTROŠAČI, SAMOZADOVOLJNA GOSPODO, PLAŠITE SE OBRAZOVANOG ČOVEKA. Ne čoveka koji savladava veštine, koji se usmerava da radi ono što od njega traže i prihvati kanone novog doma – radi, slušaj, zabavljaj se i NE MISLI – već uspravnog, obrazovanog čoveka. To doba mora doći ili će čovek današnje globalizacije nestati. Zato moramo da čitamo. Treba početi čitati na vreme i sve će vam se reći.
Neobrazovana gospodo, japijevskog, tajkunskog, potrošačkog, malograđanskog svetonazora, zar zaista mislite da ste svojim potrošačkim prostaklukom ugušili ljudsku potrebu da slobodno mislI, da ste infantilizacijom Čoveka iz njega iscedili pitanja o odgovornosti, o smislu, o patnji, kosmosu, Bogu, čovekoljublju, samilosti, ljudskoj teskobi i potrebi da se iz nje izađe i zgrabi duhovna vertikala?
Ta težnja ka vertikali je dostojna čoveka, a ne šarena laža medija koji proizvode opijumska isparenja. Zato čitajte vredne knjige. Stotinama godina se pišu i nude odgovore na sva pitanja. I dalje se pišu. I nikada i ništa ih neće uništiti. Zato morate da čitate. Jedino tako izlazite iz teskobe, lične, porodične, kolektivne. Širite pluća, osnažujte moždane vijuge, rasplamsavajte i snažite osećanja i tada vam niko ne može ništa. ČITAJTE!!!
Gospodo novih svetskih poredaka, mešetari veština i prodavači gluposti, plašite se načitanog i humanistički obrazovanog čoveka. Jer gospodin je on, a vi ste uplašene bube koje žele da šetaju po punim stolovima, lažnim osmesima prikrivajući svoj strah, osećaj besmisla koji će vas na kraju pojesti. A pošto ste nepismeni spasa vam nema.
Ljiljana Dragaš
