Стефано Тера Три године с Титом
а) Радници. Као што сам рекао, почињем од категорије која је била најнезаштићенија и највише на удару београдских манипулатора. Ово не радим зато што волим парадокс. Можете да ми кажете: „Познато је да се комунистичка држава ослања на радничку класу, иако се владајућа класа састоји од партијских чиновника, а не од радника“. Морам да одговорим да комунистичка партија искоришћава пре свега раднике да би освојила власт. Кад дође на власт, онда су сами радници ти који морају да трпе главни терет одрицања која су, по доктрини Лењина и Маркса, неопходна за постизање коначног циља социјалистичке домовине. Што се тиче Титовог режима, ради се заправо о национал-комунизму, који је, у суштини, са својим авантурама у спољној политици коначно одузео радницима и запосленима уопште наду да ће жртвовања једног или двају поколења једног дана бити награђена истинитом друштвеном правдом. Сећам се овом приликом да је прошле године директор једног дневног листа затражио од мене чланак о друштвеној класи за коју је мислио да трпи најгори прогон у Југославији, то јест о средњој класи. Одговорио сам да буржуји (барем они који су преживели покоље у ратним и послератним временима) у Југославији сада живе боље од радника; наиме, они су успели да се увуку на најбоље плаћена места бирократског апарата, радећи као обавештајци и посредници између режима и Запада. Међутим, радници су, кажем, све више пропадали на дно друштвене хијерархије Титовог режима: сведени на безобличну масу, лишени сваке синдикалне подршке (као што је делимично приметио сам Клемент Атли на свом недавном путовању у Југославију), која се може преместити од једне до друге регије по последњим експериментима или покушајима управника државне економије.
