Vrednovanje

Ima nečeg neuverljivog u pokušaju da se obrazloži, čak dokaže, pozitivan ili negativan vrednosni sud o književnom delu. Sve što nam u tom cilju podastiru bi možda moglo biti i pametno, i učeno, i tačno, ali je nekako nebitno. Ono što se ističe kao mana, moglo bi lako biti i vrlina. I obrnuto. Delo bi moglo i da se pohvali zbog onoga zbog čega se kudi.
Mora biti tako. Uspelo književno delo nije skup, čak ni sistem, osobenosti. Ono je sila koja nas hvata i čvrsto drži u svom gravitacionom polju. Ili nije ništa.

Pokoravamo se bez opiranja toj moći koja nas prevazilazi onim nečim, što izmiče svakom tumačenju, svakom razlaganju, svakom suđenju. I to nešto je upravo ono što književnost čini književnošću, umetnost umetnošću.
Tumači i sudije pokušavaju da se postave izvan i iznad dela. Nadvijaju se nad njim sa svoje visine, kao laboranti koji prebrajaju crvena i bela krvna zrnca, mere šećer i masnoće ne bi li ustanovili zdravstveno stanje pacijenta koga su podvrgli pregledu.
Ćorava posla.
Ne vredi im sva kritička aparatura (zastrašujuć izraz, zar ne, podseća na sprave za mučenje), ma koliko bila moćna.
Ili smo zapanjeni, očarani, poneseni kada delo uspe da nas uhvati.
Ili ravnodušni, možda iritirani, pa i zgađeni kada se to ne dogodi.
To je jedino istinsko vrednovanje.
Ostalo je... Ostalo.