Како је Стефано Тера “Тестачеса” протеран из Југославије

Како је, када и зашто Стефано Тера “Тестачеса”, аутор књиге Три године с Титом, протеран из Титове Југославије.

Како је то протеривање представила режимска Борба.

Како је Терина књига примљена у Италији.

Због свог бурног темперамента, Тестачеса* није могао дуго да ћути; али 1953. после Стаљинове смрти, Тито се поново приближио СССР-у и временом постајао све мање толерантан према западним новинарима. Тако се 6. септембра те године, док је присуствовао Титовом говору на великом збору у словеначком месту Окроглица, Тера изненада усудио да говори на француском с енглеским колегом о постојању необележених гробова италијанских војника баш на околним пољима. Одмах су га агенти УДБЕ ухапсили и истог је дана био званично протеран из земље (избегао је затвор захваљујући посредовању италијанске дипломатије).

Касније је Борба описала епизоду оптужујући писца да је увредио етнички италијанског новинара из Ријеке који је носио униформу партизанске дивизије „Гарибалди“ и да је кријумчарио девизе; осим тога, други чланак је оправдавао његово протеривање, објашњавајући да је „сињор Стефано Тера“ био националистички агент-провокатор италијанске владе. Међутим, чим се аутор вратио у домовину, описао је своја искуства у мемоарима Три године с Титом, који су те исте године били објављени. Али, објављивање се десило у врло непогодним околностима због тадашње кризе; наиме, југословенске дипломате у Италији, као и представници самих италијанских власти, како се односи између две земље не би даље погоршавали, купили су журно и уништили већину примерака књиге, која је тако остала скоро непримећена. Осим тога, после Титовог помирења са Совјетским Савезом, остале комунистичке партије света зауставиле су кампању против југословенског „девијационизма“.

Енрико Даванцо

Универзитет „Г. Д’Анунцио“ Кјети-Пескара

*Надимак Стефана Тере

______________________

Дана 6. септембра, око 10:15, југословенска политичка полиција (УДБА) ухапсила ме је у месту Окроглица, смештеном источно од Саботина и планине Сан Микеле, неколико километара од италијанске границе, која пролази кроз Горицу. Тог јутра, врховни начелник УДБЕ и потпредседник Извршног Савета30, генерал Александар Ранковић, био је одевен у лепо, сиво енглеско одело, светло, али не одвише светло, што је приличило тадашњим дугим јесењим предвечерјима у Јулијској Крајини, праћеним изненадим кишама и разведравањима.

Моје хапшење се одиграло у подножју новинарске галерије, педесетак метара од другог цветног подијума, са кога је Тито, неколико минута раније, започео свој говор. Маршал, одевен у белу адмиралску униформу, због врелог дана и вероватно услед релативне близине Јадранског мора, обраћао се десетинама хиљада сељака31, окупљених током ноћи на отвореном пољу и смештених на уобичајену безбедну удаљеност – неких две стотине метара од велике трибине.

Пре него што су ме полицајци у цивилу одвукли из простора резервисаног за страну штампу, још увек сам могао да видим другог човека режима, Александра Ранковића, како стоји раме уз раме поред Алеша Беблера, подсекретара за спољне послове, и Титовог биографа, Владимира Дедијера, који су рукама гладили његово одело, уз полугласне, вероватно и шаљиве опаске. Ранковић је деловао посрамљено, а гримасе стидљивог човека на лицу меких облина, асиметричне и издужене, изражавале су осећај меланхолије, баш као у оним тренуцима када случајно опазите некакво сиромашно дете у свечаном руху како се, готово поцрвенело, приближава групи својих вршњака, деци богатих људи, који, намигујући очима, изненада почну да му се смеју у лице.

Стефано Тера Три године с Титом